Не иштем снагу, већ само слогу,
Да једном познам своју коб,
Па ако живет српски не могу
Бар да ми поштен остане гроб.
Косово ћути, Ститница јечи,
- Гроб зија давно ископан.
- Ал кога чека? Знаће тек рећи
Још један нови Видов-дан
Данас српски православни верници славе Видовдан, празник богат историјским, етнолошким, митским и књижевним елементима. Узећи његову вишеслојност у обзир, приказаћемо га из различитих перспектива.
Сретен Петровић (2004) у “Српској митологији” наводи следеће:
Видовдан припада празницима у част врховног бога Словена Световида, касније у хришћанској верзији св. Вида или св. Вита (...) Српска православна црква је прославу овога дана званично усталила 1892, покривши под тим прославу светог Амоса и кнеза Лазара.
Миодраг Поповић у књизи “Видовдан и часни крст - оглед из књижевне археологије” наводи да црква на истоку 15 јун не везује за име св. Вита и исцрпно наводи све календаре унутар којих се не наилази на ово име. Могуће је да је неко грешком преузео то име из католичких извора, али аутор наводи да је тако нешто мало вероватно. “У склопу својих изучавања паганске митологије Хрвата и Срба, хрватски научник Надко Нодило се исцрпно бавио питањем Видовог идентитета. Пошао је од хронике немачког свештеника из XII века Хелмолда који у својој хроници пише да се врховни бог северозападних Словена у XII веку звао Свеотвид” (Поповић 1976 : 54). Он га описује као врховно словенско божанство чији назив потиче од Вид: видети, знати, чији дан пада на крај жетве. “Вид је и ратник, љути убојник; има ратоборно лице и коња белца.” Као извесно издваја да је Вид један од главних богова старе српске вере, чији је култ постојао и пре косовске битке. (...) Спајање јунаштва и светлости у једно, појава карактеристична за стару српску веру, говори о ратничком менталитету оних Словена који су се још у VI веку нашли на Балкану. (Поповић 1976 : 61)
Петровић истиче двојност извора, историјски - Косовски бој и древна паганска светковина у част Световида (Петровић 2004 : 739). Етнографи су забележили и употребу биљке видовчице за лечење очију али и за љубавно гатање.
О народним обичајима и веровањима за Видовдан писано је и у “Митолошком речнику”. Аутори поред народних обичаја пружају увид и у сам феномен косовских предања.
На Видовдан оживе предања о косовској бици, која се одиграла на Видовдан 1389., препричавањима и величањем косовских јунака (Обилића, браће Југовића и др.) и певањем уз гусле. Иначе се овога дана не пева, не игра и не весели. На Косову се казује да уочи Видовдана у глухо доба ноћи све реке потеку за часак црвено као крв, јер су многи ратници тог дана изгинули на Косову (Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић и Н. Пантелић, 1970).
И кроз “Народно православље” Душан Бандић је описао тајни живот косовског мита који чини скуп творевина народне књижевности посвећене косовском боју са акцентом на песму "Пропаст царства српскога". Унутар недоумице и избора које се поставио пред српског владара Лазара, да ли ће победити или изгубити, односно које ће му царство припасти, да ли “земаљско” или “небеско” огледа се његов хришћански карактер али и даља судбина народа. Српски владар је “цео народ повео ка царству небеском, Своју судбину поделио је са својим сународницима” услед чега Бандић закључује “Лазарева судбина је метафора помоћу које су Срби представили своју историјску судбину.” (Бандић 2010 : 26). Током етнолошких истраживања Народно православље данас које је у периоду од 1991. до 1995. године водио Бандић, у оквиру тридесетак сеоских насеља широм Србије испитивано је сећање на кнеза Лазара и сам косовски мит, који се тада показао као сачуван једино у фрагментима, готово заборављен.
Иларион Руварац, ђак немачких митолога, четрдесетак година након Вука позабавио се испитивањем скрпих јуначких песама и односу између митологије и историје. У првим писаним делима у знаку Лазаревог култа после косовске битке дела се држе историјских чињеница. “Ширењу и очувању култа несумњиво је највише допринела “Служба светоме кнезу Лазару”, литургијски текст који се на дан 15. јуна певао за време богослужења. Нека места из Службе могла су утицати на стварање косовске легенде. (Поповић 1976: 14)
Обилна те у благостању видевши Турчин,
На тебе свирепо ричући,
Са мноштвом незнабожаца долази.
Храбри војин твог сина и Бога
Турског поглавара безбожног победи,
А себ стече славу мученичку.
Имају тебе твоје отачаство и паства
Као жива и после смрти.
Истичући херојски подвиг кнеза Лазара, писац “Службе” чини мала одступања и култу кнеза Лазара додаје и мит о јунаку који смрћу одлази у вечни живот.
Завирите у нашу библиотеку и откријте богатство које се крије у историјским, теоријским, поетским, митским и етнографским записима, јер вечни живот можда је у богатству духа.
Др ум. Анђела Ђермановић
Библиотекар
Литература:
Бандић, Д. (2010). Народно православље. Библиотека XX век.
Петровић, С. (2004). Српска митологија.
Поповић, М. (1976). Видовдан и часни крст. Слово љубве.
Стојиљковић, Д. (2017). Видовдан судњи дан. Вукотић медиа.
Косовска битка - мит, легенда и стварност. (1987). Литера.
