Поводом наставка обележавања два века од рођења Бранка Радичевића у огранку НБ "П.П. Његош" у Новој Пазови направљена је мала амбијентална поставка посвећена песнику у читаоници библиотеке. Први посетиоци биће ђаци првог разреда основне школе у Новој Пазови. Посетите нас и подсетите се романтичарске лирике Радичевића. У тексту су цитиране књиге доступне у нашој библиотеци. Видимо се!
Током говора на Калемегдану приликом откривања споменика песнику, 18. јуна 1957. године, Иво Андрић рекао је:
У најнемирнијим годинама наше историје, тадашња београдска полиција протерала је из Београда младог српског песника Бранка Радичевића као штетног и непожељног странца. Али у тим смртним, грешним и кратковечним људским бићима која називамо песницима, често живи чудна невидљива снага, моћ да васкрсавају на местима својих пораза. Песници се враћају и после сто и више година, и то у облику славне и непролазне статуе, као што је непролазно и њихово дело. Сва је њихова освета у томе што трају.
Време је показало да је Андрићева изјава "песници се враћају и после сто и више година" тачна, јер и након двеста година сећање на Бранка Радичевића не ишчезава. Услед тога, цела 2024. година посвећена је различитим програмима обележавања два века од рођења овог песника.
Дејан Томић (1999) у књизи Знаменити Срби у анегдотама о Бранку издваја описе Мине Вукмановић, ћерке Вука Караџића, у „Орлу“ 1878. године:
Бјеше нешто виши од средњег узраста, тијела размјерна, витка, па опет зато поснажна. На жилавом, и љети и зими разлолитаном врату, сјеђаше глава дивна кроја, широка пјесничка чела, густе отворено-мрке косе. Чешљаше се у натраг, а бјеше дуга, те му падаше чак до рамена. Катакад би у разговору, затресао ту бујну косу, као лав своју гриву. (...) Кожа на лицу танка, мека, увијек заруђена. Чим би, ради чега год, дошао и најмање у ватру, осула би му се по цијелом лицу жарка румен. Кретања бјеху му са свијем проста, мирна и армонична. Не сјећам се, да сам га видјела икад, да рукама маше и доказује. (...) Лака корака, заваљене главе ево га гдје иде, па ко би га видио, од прве би помислио: „Овога је вила посинила, па сада ходи по земљи, где му мјесто није, тек да пјева и друге весели. Благо њему; на њ не може туга и невоља земаљског жића!“ (...) Као што се просто одијевао, тако се умјерено и хранио. Често се хваљаше, да неко вријеме живи само о воћу, па онда опет други пут о самом млијеку и т.д. Страсно је ишао да се купа у хладној води, а бјеше и добар пливач... (...) Жеља Бранка Радичевића увек је била – после свршених наука да путује; особито је желео да види Косово. (Томић, 1999)
Бранкова поезија, иако везана за проторомантичарску лирику уједно је и новина у оквиру својих структурних, поетичких и стилских својстава. Под утицајем Српског рјечника креира нов поетски квалитет. (Јовићевић, 2012) Унутар песама се отварају лирски моменти непосредности, лепоте и стила. Уз близину и утицај Вука он поприма борбеност и револуционарни став према књижевности свога времена. Његов језик био је без ограничења, користећи се позајмицама из народних песама. (Белић, 1998)
„Обликујући и, готово из песме у песму, обнаваљајући доживљај света као лепоте, Бранко пеозију своје прве књиге испуњава мотивима зелених лугова, потока и пропланака, врела и студенаца на којима се збивају изненадни, радосни или чежњом испуњени сусрети, а као носилац осећања јавља се увек емоционално/карактеролошки јасно изражен субјект, било у првом или у трећем лицу, када је сама његова фигурација – девојка на извору, младић у шуми или пољу, путник у потрази за срећом и испуњењем – адекватна осећајности која доминира збирком и испољава се у жуддњи за животом, еротским задовољством, љубавном срећом, у интензивном поистовећивању са лепотом и виталношћу природе.“ (Јовићевић, 2012) Кроз Бранкову поезију очитава се спознаја о „мрачној“ страни егзистенције која неизбежно прати лепоту и животне радости. Један од мотива који се уочава је мотив мртве драге, као у песмама „Два камена“ или „Радости и жалости“ до „Туге и опомене“ (Јовићевић, 2012).
За живота Бранко Радичевић објавио је тек две омање књиге песама, под насловом „Песме“ (1847. и 1851. год.), и једну песму у периодици на тему српско-хрватске слоге („Juriš, Srbe!“, Danica horvatska, slavosna i dalmatinska, 1848, 33, 183). Његову песничку заоставштину, означивши је као трећу књигу песама, издао је 1862. године његов отац. Од тада ће Бранка називати зачетником „нове поезије“. Реакције су биле подвојене, од негативних и неутралних до похвалних. Током времена, његово дело ће остати отворено, његов лик претвара се у лирску визију унутар које је „сублимисана најобухватнија сета или најтреперавије чежње и жудње“. (Јовићевић, 2012)
Литература:
Белић, А. (1998). О великим ствараоцима. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
Радичевић Б. (1979). Песме Бранка Радичевића. Београд: Слово љубве
Томић Д. (1999). Знаменити Срби у анегдотама. Нови Сад: Прометеј
Јовићевић, Т. (прир.) (1979). Бранко Радичевић. Нови Сад: Издавачки центар Матице српске